♥ ОШ "Никола Тесла" Винча ♥
Ви сте овде: Почетак О ШКОЛИ ПЕДАГОШКО - ПСИХОЛОШКА СЛУЖБА Родитељи и школа заиста нису супротстављене стране
Став психолога:
Родитељи и школа заиста нису супротстављене стране
Један обичан дан у школи. Часови теку, негде се мирно слуша и анализира нова лекција, негде се стрепи које је следеће име, јер наставница пита за oцену, негде цртамо, негде играмо одбојку, негде мало дремамо, нисмо ни сигурни шта се тренутно дешава на часу... Мање више, тако је одвајкада. И одвајкада у понеком обичном дану у школи у једном моменту све се узбурка – неко је ударио друга и образ му се сад црвени. Неко је ставио на инстаграм увредљиве коментаре на слику другарице и многи се томе смеју. Неко је претио млађем ђаку да мора да му да своје сличице. Или чак свој новац. И без изузетка, одмах или уз мало закашњења то нам пријаве. Осети се нека наелектрисаност, нека подигнута тензија. Узмувају се, чини се, сви у једном моменту – трче, пријављују, или гледају, ишчекују, или се дошаптавају препричавају. Тад преузимамо ми. Издвајамо децу која су у инциденту учествовала, остале враћамо у редовне токове. Са оним издвојенима разговарамо, па онда и са њиховим родитељима.
Сви поменути инциденти су лоши. И брину нас. И љуте. Али то су дечје грешке. Грешке су део одрастања. Деца имају право да погреше. На нама одраслима је да им на то укажемо и да радимо све што умемо да грешке не понављају. Добри смо у томе. Заиста јесмо. Да нисмо, замислите како би изгледао дан у школи која има преко 2300 ђака. Замислите како би изгледала смена у којој је у једном моменту у једној школској згради преко 700 ђака, од оних малих, седмогодишњака, до оних великих, адолесцената. Добри смо у решавању тих и свих других проблема у школи и најчешће нам у томе помажу родитељи. Природно је да буде тако. Најпре ви код својих кућа, а онда и ми у школи деци обликујемо поглед на свет који им говори да ми одрасли поступамо исправно, да ми знамо шта треба, шта је у реду, шта не и да и њих томе учимо. Кад смо у порукама које им шаљемо усаглашени, деци је лако. Кад и ми, одрасли из школе и ви, одрасли код куће, деци говоримо исто, кад им сви кажемо „Ово је погрешно понашање.“, „То је недопустиво. Направио си грешку и мораћеш да истрпиш последице те грешке.“, њима је лако. Они се некад буне, некад су тужни, некад преговарају да последице буду блаже, али разумеју шта се десило, како то да исправе, шта да више не раде и због чега. Кад смо, међутим, ми, њима битни одрасли, на супротстављеним странама, кад им говоримо различите ствари представљајући их као неупитне истине, онда правимо конфузију. Лекције се тако много теже уче, одговорност много теже прихвата, чешће се манипулише и прибегава ономе што није исправно. И осећања која све то прате код деце тада су обично много ружнија. Дете тада прихвата једну страну, али истовремено осећа да издаје другу, која му је свакако важна. Осећа да се супротставља онима којима му је по природи ствари тешко да се супротстави. И много мање шансе тада има за аутентични осећај да ради праву ствар.
Нисам вам до сада ништа ново рекла. Ово су неке старе, онима који раде са децом добро познате истине. Зашто их онда говорим? Зато што препознајем тренд међу родитељима са којима сарађујемо који се супротставља постулатима које сам навела. Све чешће родитељи долазе у школу спремни за рат, за окршај. Уколико је њихово дете направило прекршај, они долазе решени да га одбране од нас, да докажу да није криво, да га спасу последица. Неретко у тим покушајима посежу за претњама, за застрашивањима, за вређењем и девалвирањем оних који у школи раде и онога шта се у школи ради. Постала нам је свакодневица да родитељи почињу разговор тиме да су они писали министарству, да ће се обратити новинама, да су чак унајмили адвоката. Увек у таквим ситуацијама ми наглашавамо да је у реду да раде све што мисле да треба, да укључе свакога за кога мисле да ће помоћи заштити интереса њиховог детета и онда враћамо разговор на оно што је тема. Није необично у последње време ни да родитељи, кад сазнају да је њихово дете начинило јуче неки прекршај за који очекују да ће бити позвани на разговор, дођу самоиницијативно љуто пријављујући нешто што је њихово дете трпело пре две недеље, два месеца, прошле године, пре три године. У основи тога је ваљда логика да је напад најбоља одбрана. Само што је у овом случају то бесмислено, јер заиста никада није циљ наших позива да некога нападамо, нити деца или родитељи треба да се спремају да се од нас бране.
Од свега поменутог највише забрињава и највише штете наноси још један, у последње време често уочљив тренд: десило се у неколико наврата да су родитељи посаветовали дете да на разговору у школи не говори истину. Не сећам се из своје раније праксе таквих искустава. Мени лично је са тим најтеже да радим. Када дете на разговору са мном исприча једну верзију догађаја, а након тога заједно са родитељима евидентно договорену, потпуно другачију, ја останем без речи. То не говори добро о мојим професионалним вештинама, али је тако.
Драги родитељи, да ли је „победа“ у разговору о неком баналном дечјем сукобу вредна тога? Да ли сте свесни које су лекције којима тада учите своју децу? Лекције су да је у реду лагати и варати, ако тиме штитимо сопствене интересе. Да је у реду не одговарати за своје поступке, не исправити своје грешке. Да су нам у школи са друге стране стола непријатељи против којих се боримо. Било да је то друг из одељења са којим се дете потукло или психолог школе који га пита да исприча шта се десило и због чега.
Рећи ћу још једном овде нешто што сам више пута рекла у појединачним разговорима са децом и са родитељима: ми у школи нисмо ни полиција ни суд. Ми не разговарамо са децом ислеђујући их, прикупљајући доказе, мерећи чија је одбрана вештија да бисмо му изрекли мању казну. Ми полазимо од тога да ћемо брзо и лако сви за столом испричати шта се тачно десило, а онда много више времена провести у анализи зашто се нешто десило и шта да урадимо сви заједно да се више не дешава. Са децом лако успевамо да разговоре водимо на тај начин. Некада је било још лакше и ефикасније кад укључимо и родитеље, али то више није увек случај.
Драги родитељи, ми и ви заиста нисмо супротстављене стране, ми заиста нисмо „Партизан“ и „Звезда“. Разумемо да у нашем друштву често закључујемо да правда није достижна, да модели које гледамо у ријалити – програмима и политичким емисијама сваку своју битку бију вређањем, претњама, обманама и преварама. Али ми у школи заиста не функционишемо тако. Заиста са вашом децом никад не разговарамо тако. Питајте их, причајте са њима о томе. И кад се уверите да је ово што говорим истина, помозите да заједно очувамо школу као место (можда последње) у коме се комуницира пристојно, сараднички, конструктивно, у ком се никад не напада особа, него проблем. Ви сте нам потребни, драгоцени сарадници у тој тешкој борби. Довољно је што се за искреност, моралност, уважавање, поштовање правила, преузимање одговорности боримо против друштвених трендова, медија, популарних личности на које се деца угледају. Бојим се да ће бити немогуће ако се будемо борили и против вас.
Љиљана Јовић, психолог