ОШ "Никола Тесла", Винча

БИБЛИОТЕКА НА ДАЉИНУ

Пoштовани ученици,

Овде ћете наћи упутства, садржаје из лектире, корисне текстове и линкове. Такође вас упућујемо на фејсбук профил Vinča biblioteka.

 РЕЧИ ИЗ БИБЛИОТЕКЕ

Савремено читање бајке

Библиотека као алтернативна учионица већ неколико година актуелизује бајку као књижевну врсту која је уочавала и опсивала  савремене феномене који децу и одрасле фацинирају.

Читање је сложен ментални процес, духовно и уметничко освајање несагледних даљина; постојано и тихо богаћење личности, развијање вербалне интелигенције, јачање самопоуздања, све су то вредности читања. Оне се чувају у човековом бићу, а прочитани садржаји, помажу нам у многим свакодневним ситуацијама, а да тога нисмо ни свесни. Читање бајки и њихова обрада су  један од начина уметничког васпитања и педагошког оптимизма који младом човеку може помоћи у развојним проблемима и увек неопходном повезивању старог и новог, предања и савремености, имагинарног и реалног. Зар огледало у бајци нема исту сврху као и друштвене мреже, разговор на даљину? Зар крилати коњ није данашњи авион? Бајка, древна књижевна врста, показивала је ту вечну човекову тежњу ка премошћавању даљина, упознавању нових предела, стварања невидљивих, виртуелних мрежа. Она нас увек теши да и онај скрајнути трећи син може бити победник и стваралац свог царства, као и да рад, послушност и стрпљење код Пепељуге и других девојака из бајке, има свој плодоносни одјек. Бајке се не изучавају случајно у свим разредима основне школе, то је одличан потенцијал у васпитању јер се стваралачка и уметничка дидактика увек лакше прима и оставља  трагове у души младог човека. Зато, препустите се путовању главног актера бајке и освојите своје царство у којем царују: ум, доброта, мудрост и љубав. 

Књиготерапија

,,Библиотерапија (књиготерапија) је процес читања који подразумева брижљиво одабрану литературу, као и разговор о њој, са циљем да се увиди одређена ситуација, реши неки проблем, или унапреди лични раст и развој.” (Јелена Митровић: Развојна библиотерапија као вид промовисања креативног читања и њена примена у библиотеци, Глас библиотеке, 20/2014.) Овакав начин деловања на човека подразумева веровање да речи имају велику моћ. Реч је најмоћније средство комуникације, реч може јасно да изрази најразличитије нијансе свега постојећег, реч је жива и стваралачка и може деловати на људе кроз разговор, дијалог, књижевно дело. Реч је моћно средство васпитања. Животна искуства су најважнија, али постоје стечена искуства из литературе и она су врло битна, јер помажу да се она лична, животна боље разумеју. Личне примере треба повезивати са примером из књижевних дела, нарочито оних који се раде у школи. Када је човек у кризи треба да призове у помоћ и примере из литературе. То искуство није нимало занемарљиво. И кроз приче се усвајају квалитетни модели учења и стилови живота. Приче су алегоричне, симболичне, метафоричне и у томе је њихов уметничко-васпитни изазов. Када се детету директно говори шта је добро, а шта не, то може имати и контра ефекат. Приче на ненаметљив начин пружају својеврсну уметничку педагогију. Бајке нарочито, јер се деци обраћају језиком симбола. У њима је богат емоционални пртљаг и несвесни идентитет који је својствен човеку древног времена, који је живот посматрао као целину, без разлике између слике и суштине, сна и јаве, отуд дечје персонификована слика народне књижевности, која је била упућена и деци и одраслима. Читање творевина народне књижевности јако је важно јер је у њима мудрост и архетипска снага, али и читање других облика литературе је важно и плодотворно јер је то путовање у далеке пределе сопственог бића. Читајући упознајемо себе и свет око нас, а пишући анализирамо себе и свет око нас. Читање захтева снагу, концентрацију, упорност, сабраност, али плодови су трајни и лековити. Читање је богаћење сопственог ума и душе, развијање интелектуалних вештина и један од начина решавња сопствених криза и проблема. Зато, када читатате дела народне, класичне и модерне књижевности никада нисте на погрешном путу!

Синкретизам бајке, идиле, мита, фантастике у епским народним песмама: Женидба Душанова и Женидба краља Вукашина

Женидба Душанова

Народне епске песме неисторијског циклуса садрже древне мотиве са бајковитим елементима и изузетно су интересантне, деци, ученицима основне школе. Добро је када наставник полако, разговетно уз објашњења чита ове песме јер тако остављају изузетно јак утисак. Оне су узбудљиве, динамичне, имају фантастичне обрте и ликове, херетизме и хиперболизацију која тежи чудесном. Свадбе су најчешћи мотиви у овом епском циклусу, а поворке сватова су свет у малом. Скуп људи односно карактера који чине динамичну струкутуру свакодневног света. У њима су лопови (шићарџије), цар, верни и одани рођак, лажни пријатељи, као у песми Женидба Душанова. Жива слика друштва. Цар и његова свита, као у бајци Царево ново одело, само што се у песми појављује онај верни помоћник, као у бајци, прерушен у одело будаластог Бугаречета, који подозривцима и лукавцима изгледа као наиван и глуп, али он своје скривене квалитете показује кад треба. Када дође време за то. Милош Војиновић је трећи брат, који на ливади чува овце. Цар Душан забрањује својим најближим рођацима до дођу на свадбу јер поверује лажима латинскога краља. Али нико не зна за трећег брата који је пастир, али како га сопствена мајка процењује, најбољи је од свих. Старија браћа показују дубоко поштовање према ујаку и не желе да буду наметљиви, али не желе ни да га оставе самог на путу јер слуте подвалу. И тако, као у бајци, трећи син који је изван породице, овде се прецизира да је на Шар-планини, креће прерушен да помогне свом ујаку. Женидба Душанова повезује у себи бајку и мит. Она са поворком сватова која је жива, динамично се креће у оквиру своје структуре повезујући стари и нови свет.

Најмлађи брат из бајке је управо Милош Војиновић. Он је саживљен са природом. То што чува овце упућује на невиност његовог живота. Пастирски живот је описан у идиличним призорима античких романа и сликама пејзажиста. То је невини свет лепоте, идиле, непомоћуности тренутка. Овај актер песме је допутовао помало из бајке, помало из пасторале. Али то је његово тренутно одређење, он се тренутно храни благодатима природе. Од мајке, а мајка најбоље познаје своју децу, сазнајемо да је он најбољи јунак. Значи, он је то негде доказао, војевао је, постао херој, али баш као у бајци, он је анониман и скроман. Чува свој идентитет и из опрезности приказује се лажно. Народна песма се не бави личним осећањима између браће, овде је све усмерено ка циљу, да се помогне ујаку. Сва браћа су као један. То је епски дух песме и ту она излази из бајке и идиле и креће се према свом епском циљу.

Иако делује будаласто, Милош Војиновић је врло опрезан, луцидан, мудар и унапред промишља, за разлику од свог ујака који се показао наиван у процени ове свадбе. Милош Војиновић је пре свега речит и вешт у надмудривању противника речима. Његове реченице су сентенце, алузивне и ироничне. Он врло смело одговара ауторитету цару јер стоји на свом месту. Будаласто Бугарче постаје главни јунак свадбе, херој и избавитељ. Од вербалне умешности, до проницљивости и неустрашивости. Када из песме израња лик троглавог српског Кербера, Балачка војводе, песма залази у сфере мита. Овај део песме обично буди снажне реакције код ученика, попут буђења архетипа. То је врхунац испланиране подвале којој цар Душан крајње наивно приступа, за разлику од човека из природе, саживљеног са својим стадом што му помаже да препозна девојку Роксанду и одговори на сваки нови изазов латинског краља, као суровог краља из бајке који поставља немогуће задатке младићу, зету или сину. Као што у бајци краљеви имају помоћнике који све за њих раде, али на крају и освајају њихово царство, и у овој песми присутан је тај бајковити мотив замене, али се мотив реализује у контексту епске поетике, а не бајковите. Ово је сфера мушког, логосног деловања, за разлику од женског и интимног поља бајке. Овде је цар неприкосновен, али тек са својим помоћником чини једну целовиту личност. Тако обогаћен, поново рођен, спојен са својим рођаком из планине, он постаје прави цар Душан, који сентензиоцзно закључује: ,,Тешко свуда своме без својега!“.

Женидба краља Вукашина

,,Комплексност епских ликова и конкретних сижејних образаца происходи, као што смо видели, из чињенице да усмена епика, као и усмена књижевност уопште, контаминира и амалагамира различите културне слојеве - од представа о паганским божанствима и митских сижеа (трачки коњаник, богови словенског пантеона, културни јунак-трикстер), преко њихових христијанизованих модификација и спуштања на ,,нижу“ митологију (св. Тодор, св. Ђорђе, змај, змајевити јунак), до читавог комплекса историјских догађаја који могу обухватати изузетно велики временски и географски распон (бој под Перитеорионом 1345. и погибија славног деспота и севастократора Момчила, догађаји везани за пропаст српског царства и последње средњовековне српске краљеве Вукашина Мрњавчевића и Марка Краљевића) градећи изузетно сложене значењске и симболичке структуре. Тако се песма Женидба краља Вукашина и њој најближи круг варијаната на архаичнијим значењским плановима могу посматрати као прича о смени старије генерације јунака млађом и преласку с космогоније на историју. У том кључу, краљ Вукашин фигурира као лик који обезбеђује надљудски ,,генетски супстрат“, а тиме и снагу и моћ највећем националном јунаку – Марку Краљевићу, а војвода Момчило као представник старијег поколења јунака-гиганта, који са митско-епске сцене мора да оде. „

(Лидија Делић: Живот епске песме, стр. 325 , ЗУНС, Београд)

Јунак Момчило кога жена куша да би открила тајну његове моћи која је у коњу и сабљи, сличи змајевима, људима натприродних моћи из бајки, који подлежу искушењу жене. Видосава, неверна жена, подсећа на жене кушаче из бајки које кушају велике немани чији је живот скривен негде ван њиховог бића, јер те немани су толико сурове да немају срце, па ни душу. У бајци Чардак ни на небу ни н земљи, брат ослобађа заробљену сестру од змаја тако што му она показује његову слабу тачку, а то је срце. Овај змај је грабежљив, али и заљубљен. Он није распаднут на комаде јер жели близину и нежност девојке, зато га и брат убија, јер змај још увек има своје средиште. Баш Челика, који отима невесту човека који га је спасио, немогуће је убити на тај начин јер је он окован у злу. Он нема срце, његов живот је скривен и од њега самог. Овде бајка луцидно препознаје страх моћника. Онолико колико се шири моћ и жеља за поробљавањем, толико расте страх, па је градација предмета из природе све дужа што је моћ већа. Градациони низ је скала страха, он је дугачак јер је потиснути страх као претња заробљеног духа из боце. Баш Челик одаје тајну свог живота невести свог противника тек када га је Баш Челик убио, не рачунајући на помоћнике добрих људи и на моћ љубави која оживљава. Пасивна невеста је овде мудри кушач, којој се неман поверава: ,,Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној тици је моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине“. Војвода Момчило највише сличи младићу и змају из бајке Златна јабука и девет пауница. Он има моћи које су изван њега: његов крилати коњ Јабучило, сабља, његови одани рођаци су његова војска, а поробљава га жена која га лукаво куша. Као што моћно делује завршница бајке у којој младић и девојка путују на коњима по небу и облацима (Златна јабука и девет пауница), тако моћно делују и статични и динамични мотиви у песми, у опису: ,,У Момчила сестра Јевросима, / готови му то господско јело, / прије њега јело огледује; / у Момчила девет миле браће / и дванаест првобратучеда, / они њему рујно вино служе, / прије њега сваку чашу пију; / Момчил има коња Јабучила, / Јабучила, коња крилатога: / куд гођ хоће, прелећети може; / у Момчила сабља са очима; / не боји се никога до бога.“ (В. Ђурић: Женидба краља Вукашина/Антологија народних јуначких песама, СКЗ, Београд, 1983.) За разлику од девојака и жена у народној књижевности, које су везане за једно место, осим ако нису отете или ако се не удају у друго, Момчилова жена хоће да мења своје место живљења. Она живи у граду Пирлитору близу Дурмитора, где је са Момчилом све срасло, све га слуша и служи му. Све око њега у спрези је са њим као нераскидиви механизам, све је доброта и оданост његовог коња и војске, све је у епској фантастици набрајања и описивања, па војвода Момчило делује моћно попут змаја и натприродног човека ,,који на симболичком плану левитира између свог и туђег, сигурног и опасног, културног и дивљег“. (Лидија Делић: Живот епске песме, ЗУНС, 258. ) Осим што је по спремности да воли и верује својој жени, човек од срца и душе. Велики јунаци често страдају подвалом слабих, али то не умањује њихову моћ, већ доводи до пароксизма немоћ слабих и превртљивих. Краљ Вукашин свој животни врхунац достиже када испробава Момчилово одело у којем изгледа гротескно. Али духовни закон ,,злочина и казне“ није сурово примењен у његовом случају. Ту се наговештава неумитни закон смењивања једног јунака, другим, који има другачију епску снагу, силазну, људску, пантагруеловску.

Бранка Алимпијевић, библиотекар